67. Sterijino pozorje – vreme teskobe uprkos smehu (26. maj – 3. jun)

„Sterijino pozorje“ od svog osnivanja 1956. predstavlja vrhunsku regionalnu (jugoslovensku) pozorišnu manifestaciju koja već decenijama odoleva naletima kriza, razaranju zajednica, čak i ratovima. Osim kao smotra domaćeg dramskog teksta (zvanična selekcija), posetiocima širom regiona „Pozorje“ nudi i najaktuelnije pozorišne izraze (međunarodna selekcija „Krugovi“) i niz stručnih pratećih programa: izložbe scenografija, kostima, plakata, promocije publicistike. Ova pozorišna godina ostaće upamćena po objavljivanju „magnum opusa“ SNPa, prvog toma „Enciklopedije Srpskog narodnog pozorišta (1861-1986)“, u čijem je stvaranju učestvovao i direktor festivala, dr Miroslav Miki Radonjić. 

Specijalni izveštač sa Pozorja Vesna Kukić

Na 67. „Sterijinom pozorju“ gostovale su vrhunske pozorišne trupe iz Hrvatske, BiH, Srbije, kao i renomirani stručnjaci iz Makedonije, Crne Gore, Republike Srpske... Poštujući propozicije festivala, selektor dr Milivoje Mlađenović potrudio se da predstavi: „snimak vitalnosti, kapaciteta i potencijala pozorišnih vrednosti prelomljenih kroz domaću dramsku literaturu... Produkciju je obeležilo interesovanje za domaće klasike, ponajviše za dela Nušića, Sterije, Trifkovića, ali je ove godine postavljena i ekspresionistička drama Momčila Nastasijevića, „Kod večite slavine“. Ipak, najvažnija karakteristika ovogodišnjeg programa jesu tzv. praizvedbe (tekstovi prvi put igrani); od devet dela uvrštenih u takmičarski program, čak pet su bile praizvedbe, od kojih četiri originalne drame, a jedna dramatizacija romana.“ (fotka Pozorja)
Druga bitna karakteristika ovogodišnjeg „Sterijinog pozorja“ koja nas je povezala sa svetskim trendovima, jeste tema ženskog stvaranja, stradanja, borbe i uloge žena u društvu i svetu muškaraca. Ova tendencija naznačena je na samom početku „Pozorja“ koje je otvoreno predstavom rađenom u slavu žena, „Milevom“ (Marić-Ajnštajn). Štaviše, dve prvonagrađene predstave – jedna od strane kritičara i publike (sa najvišom ocenom, 4,7) iz međunarodne selekcije, „Ja sam ona koja nisam“ Mate Matišića, u režiji legendarnog Paola Mađelija, Zagrebačkog kazališta mladih (Hrvatska), i druga od strane petočlanog žirija, „Poslednje devojčice“ Maje Pelević u režiji Kokana Mladenovića, a u izvedbi verovatno trenutno najkvalitetnijeg (i nagrađenog specijalnom nagradom) pozorišnog ansambla iz Subotice, „Kostolanji Deže sinhaz“ – preispituju upravo problematika ženskog identiteta i sudbine žena u nasilnom, profiterskom protopatrijarhatu. Uz to, od devet takmičarskih predstava, četiri su režirale žene (Milica Kralj, Iva Milošević, Jovana Tomić i Sonja Petrović).

Žiri 67. „Sterijinog pozorja“:
Slobodan Unkovski, reditelj
Slobodan Sekulić, reditelj (predsedavajući),
Milena Pavlović, glumica,
Zoran Maksimović, teatrolog,
Petar Mihajlović, dramski pisac.

Bitno obeležje selekcije predstavljali su i omaži – omaž reditelju Goranu Stefanovskom („My name is Goran Stefanovski“ po teksu Branislave Ilić), Slobodanu Seleniću, Lazi Lazareviću i Milanu Rakiću (u „Godinama vrana“ Siniše Kovačevića), Kosti Trifkoviću (u „Izbiračici“ Ive Milošević), omaž (i izvinjenje!) Nušiću (u „Protekciji“ Kokana Mladenović), španskoj legendi Paulu Presiadi... kao pokazatelj svojevrsne okrenutosti ka prošlosti i namere da se očuva pozorišna istorija i tradicija, u nedostatku institucionalne brige.
Po rečima reditelja dr Vladana Ilića, mladog profesora sa beogradskog FDUa i jednog od moderatora poučnih, informativnih i inspirativnih razgovora na Okruglom stolu kritičara (uz dragocenu i šarmantnu teatrološkinju Isidoru Popović): „Dominantna pozorišna tendencija u ovogodišnjem preseku selektora predstavlja i dalje ’literarni teatar’; ta ideja o pozorištu koja je obeležila XIX vek, a koje se zasniva na dramskom tekstu; gde postoji neki fiktivni kosmos prema kom se mi kao publika odnosimo na određene načine... A s druge strane, pozorište danas, naprosto, nije dominantan medij komunikacije (u odnosu na visoko tehnološke formate iz svakodnevice: spotove, reklame, serijale...) i razumljivo je da se pozorište služi elementima zabave i pop kulture (format stend-apa, kabarea, cirkusa, operete, pop songovi...) kako bi privukla publiku i vratila je u pozorište, kako bi bolje komuniciralo sa publikom.“ I festivalska publika je neosporno bila zahvalna na ovom naporu pozorištanaca – svih deset dana sve sale su bile dupke pune i orile su se (ne baš uvek primerenim) smehom. Pozorišno slavlje, uživo!

 Pobednička predstava 67. „Sterijinog pozorja“ je rađena po (nagrađenom) tekstu Maje Pelević, „Poslednje devojčice“. Tematski tretira dušegupku (kapitalističkih) kupoprodajnih odnosa u kojima je profit belog, heteroseksualnog muškarca uvek ispred ljudskosti, i u kojem je ženska materica postala puka fabrika za proizvodnju najskupljeg proizvoda na tržištu – nevinog deteta. Povod stvaranja ove predstave je realan događaj koji je uslovila pandemija; apel vlasnika ukrajinske klinike zbog zatvaranja granica (lokdauna) u kojem se on žali da „ima 140 gotovih proizvoda koji ne mogu biti isporučeni naručiocima iz Severne Amerike i Evrope“. Glavni problem vlasnika klinike je u tome što ga „održavanje tih proizvoda košta 20.000 evra dnevno“. To je početak ove pobedničke, distopijske avanture mađarskog ansambla pod vođstvom (nagrađenog) Kokana Mladenovića.

Kuriozitet je da je legendarna poučna komedija Koste Trifkovića „Izbiračica“, inače obavezna lektira za šesti razred osnovne škole, tek treći put igrana u dugoj istoriji „Pozorja“ baš ove godine; u izvedbi Narodnog pozorišta iz Subotice u režiji Ive Milošev, sa izuzetnom koreografijom i odličnim uspehom kod publike (drugoplasirana je sa ocenom 4,6). Očito je došlo „vreme je da nam se i komedija uozbilji“. 

Još je veći kuriozitet bio ozbiljan sukob dvaju pozorišnih struja i doživljaja sveta koji se odvio na okruglom stolu poslednjeg takmičarskog dana, nakon beogradske predstave „Godine vrana“ Siniše Kovačevića (trosatna predstava smeštena na kraj I Svetskog rata (u 1917-18.) koji se prelama kroz sudbine usamljenih Beograđanki). Mladi (nagrađivani) kritičar usudio se da postavi pitanje odgovornosti umetnika za reviziju istorije i moguće posledice ponovnog oživljavanja pogubnog mita iz ratnih ’90-ih o „naciji žrtvi“. Nakon odbijanja reditelja da komunicira sa „anonimnim opstruentom slave nacije“ ali i demonstrativnim napuštanjem okruglog stola od strane nekoliko glumaca iz ansambla, polemiku je smirenim tonom nastavio bard pozorišne kulture, Svetislav Jovanov, ukazujući na istorijske fakte koje čine neuverljivom motivaciju i postupanje glavnog lika u predstavi. Autor se branio i slobodom umetničkog doživljaja... Tako je kraj festivala nažalost, zasenio gusti oblak društvene nedoumice: oživljavaju li opet samoproglašeni Očevi Nacije sa kozerskim arsenalom za zasenjivanje autokratskih prostota (o državnom trošku) ili smo ipak sposobni za razuman dijalog i (su)život u miru?

Fotografije: Srđan Doroški